Izdvajamo iz MAGAZINA MOJA PLANETA...

Elbrus, najviši evropski i kavkaski vrh sa 5.642 metra visine, ugašeni vulkan, smešten na zapadnom Kavkazu, u Ruskoj autonomnoj Republici Kabardiono-Balkarija, 65 km od granice sa Gruzijom. Elbrus ima dva vrha: istočni i zapadni. Zapadni vrh je i najviši, odnosno 5.642 metra, dok je istočni nekoliko metara niži - 5.621 metar.

Iako tehnički uspon na vrh nije prezahtevan, Elbrus je jedna od najsmrtonosnijih svetskih planina.

Na Elbrusu je 2004. godine poginulo 48 penjača.

Na zapadni vrh Elbrusa prvi su se popeli, 1874. godine, Florence Crauford Grove, Frederick Gardiner, Horace Walker, Peter Knubel i vodič Ahija Sottajev. Na istočni vrh prvi se popeo Hilllarahirov, 1829. godine.

Nakon višemesečnih priprema, ka najvišem vrhu Evrope krenulo je 42 planinara iz sedam zemalja od čega deset žena: Bugarske (2), Makedonije (13), Bosne i Hercegovine (3), Crne Gore (1), Poljske (3), Ukrajine (1) i iz Srbije (19). Od Beograda do Elbrusa i natrag vozili smo se preko Srbije, Bugarske, Turske, Gruzije i Rusije, ukupno 6.212 km.

26. jun

Ispred Hrama Svetog Save u Beogradu, u 18h okupili su se planinari iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, pakujemo rančeve, delimo učesničke majice i fotografišemo se ispred Hrama Svetog Save. Vreme je da krenemo, pozdravljamo sa dragim prijateljima planinarima koji su došli da nas isprate. Polazimo u 19 sati prema Nišu. U Nišu na autobuskoj stanici čeka nas grupa planinara iz Makedonije, poželesmo im dobrodošlicu, pakujemo rančeve i nastavljamo dalje ka Bugarskoj.

27. jun - 30. jun

Bez zadržavanja prelazimo granicu, oko dva ujutro stižemo u Sofiju. Na autobuskoj stanici čeka nas ostatak planinara iz Makedonije i naša draga Marijana iz Samokova. Nastavljamo vožnju prema Plovdivu, Svilengradu i bugarsko - turskoj granici. Od Istanbula do Trabzona imamo oko 1.070 km, put je odličan, infrastruktura fantastična, cveće, cveće i samo cveće. Od Trabzona vozimo se odličnim putem pored samog mora sve do tursko - gruzijske granice. Od granice prolazimo kroz Batumi, glavni grad autonomne pokrajine Adžarija, koji je ujedno i glavna luka u Gruziji. Batumi je uređen, glamurozan i bogat grad, zgrade kao palate zlatom prekrivene. Nastavljamo putovanje kroz Gruziju, iza bogatstva i glamura dočekala nas je prelepa priroda i planine, vrhovi koji izviru jedan iza drugog, nekoliko pravoslavnih crkava (nismo imali vemena da ih posetimo), siromaštvo i 13 km lošeg takozvanog „ruskog vojnog puta” koji je doduše sada u izgradnji. U Gruzuji su nam se pridružila dva planinara iz Poljske: Marcin i Tomazs, planinarka Lesy iz Ukrajine i Zoran Smiljković koji se nalazi na privremenom radu u Rusiji. Putujemo, vreme prolazi u 20 sati uveče stižemo na granicu, nismo mogli ni sanjati šta nas čeka. Granični prelaz Stepansminda (ili Kazbeg), u izgradnji, kolone, kamiona, automobila, minibuseva koji taksiraju, ne poštuju red, ubacuju se ispred, sa leve, sa desne strane, ne može se objasniti rečima, jednostavno ludilo. Povremeno se pomeramo, nismo u mogućnosti ništa da promenimo, stajali smo na granici osam sati.

1. jul

Noć je poodmakla, vozimo se ka Ruskom graničnom prelazu Verkhni Las koji je smešten u kanjonu. Istovetna kolona, jutro dočekasmo na graničnom prelazu, stajali smo na granici pet sati. Nastavljamo vožnju prema Vladikavkazu. U Naljčiku pravimo pauzu da bi se snabdeli hranom, obezbedili rublje i natočili gorivo u autobus. Gorivo je oko 50% jeftinije nego kod nas. I dok se vozimo prema Terskolu, neprestano srećemo krave na putu, jedva se prolazi. Oko 13 sati popodne stižemo u Terskol, u hotelu „Laguna” dočekala nas je direktorka agencije, Lyana Keferova. Današnji dan je planiran za aklimatizaciju do Čegeta. S obzirom da smo kasno stigli umorni i ne naspavani ovo je bio slobodan dan. Ipak, sedam planinara (Vesna, Vuk, Sveta, Vlada, Vlatko, Stevan i Ilinka) ispeli su se na Mali Čeget (3.450 m).

2. jul

Grupa od 35 planinara krenula je na aklimatizaciju ka vrhu Čeget (3.450m), sedam planinara koji su prethodnog dana ispeli Čeget otišli su na Opservatoriju (3.680 m). Uspon na Čeget započinje iz Terskola od pijace uz ski stazu, zatim uz strme padine kolskim putem. Padine su prošarane stadima ovaca, livadskim cvećem i lianderima. Okolo nas sa svih strana snežni vrhovi i glečeri. Vremenski uslovi više nego dobri za uspon. Fotografišemo se i uživamo u lepom danu. Prolazimo pored jedne ski stanice, zatim pored druge, već smo iznad 3.000 mnv. Zaobilazimo sa leve strane grebena, Damir reče da su nas upozorili iz agencije da se moramo peti grebenom jer nemamo pograničnu dozvolu. I dok se penjemo prema stenjem prekrivenom grebenu na 3.200m, vreme se menja, pada ledena kiša, u daljini grmi a i stene su klizave. Donosim odluku da se vratimo u dolinu. Spuštamo se na 3.000 mnv. Prva grupa planinara je otišla ka podnožju planine a nas 15-tak je odlučilo da se okrepi u kafiću. I dok smo sedeli, prestade da pada ledena kiša, progreja ponovo sunce. Grupa predlaže da idemo ka vrhu što smo i učinili. Pešačimo kolskim putem koji se preteže ispod grebena (nedozvoljenom stazom), bilo je tu i drugih planinara, nismo sami. Na Mali Čeget 3.450 m izašli smo za 1,30 h, fotografisali smo se i krenuli natrag istom stazom. Oko 18 sati spuštamo se u Terskol. Prva grupa nije baš srećna što smo se ispeli bez njih, da su malo pričekali u kaficu sigurno bi se i oni vratili i ispeli na Čeget. Domaćini u hotelu su nam omogućili da višak stvari ostavimo u sobama do povratka, znači zadržavamo sobe u koje smo smešteni pa nam je mnogo lakše da se spakujemo.

3. jul

Iz Terskola vozimo se u Azau 2.350 mnv, odakle polazi žičara prema Garabašiju. Cena žičare, povratna karta je 500 rubalja stara kabina ili 600 rubalja nova kabina, kojom ćete se žičarom voziti zavisi od toga koja radi. Stižemo u Azau, žičara se nalazi na oko 150 m od parkinga, svako od nas nosi najmanje po veliki i mali ranac, plus tehnička oprema. Trebali ste videti kako samo to izgleda.

Četvorica muškaraca voze se žičarom da stignu pre stvari, a četvorica pakuju rančeve na jednosedešnicu. Grupa planinara penje se od stanice Mir do Garabašija peške, a ja čekam da se svi rančevi ubace pa na žičaru. U međuvemenu počinje da pada ledena kiša koja se pretvara u sneg. Nosimo rančeve do barela, Damir i devojka iz agencije se dogovaraju oko smeštaja. Većina barela u kojim treba da budemo smešteni su zaključani jer je grupa amerikanaca otišla na uspon. Prethodni dan im je bio loš pa su se peli baš toga dana, nisu se još vratili. Odlučujemo da svi stavimo rančeve u jedan od barela. Ne gubimo vreme, oblačimo se i polazimo sa Garabašija (3.700 mnv), do Priuta (4.050 mnv) na aklimatizaciju. Tehnička oprema nije potrebna, krećemo se lagano u koloni, magla je ali ne smeta. Dolazimo na plato ispod Priuta, pada sneg, nastavljamo uz strmu padinu a zatim skrećemo levo, ostalo je još deset minuta do planinarskog doma na Priutu. Dom je prepun planinara, jedva pronađosmo malo mesta za stajanje, ne smeta nam važno je da smo se sklonili od vetra i kiše. Vraćamo se istom stazom na Garabaši. Moramo se smestiti, bareli nisu prazni, planinari amerikanci nisu se još vratili sa Elbrusa. Moramo biti razumni, ko zna šta nas čeka, možda ćemo i mi morati da promenimo dan polaska na završni uspon. Smestili smo grupu što je bolje moglo. Mi vodiči, Bojan i Katarina smešteni smo u najlošijem barelu, vrata se nisu mogla zatvoriti, bilo nam je poprilično hladno. Inače Bereli su postavljeni 1983. godine i od tog dana se nisu promijenili niti renovirali.

Dogovaramo se o sutrašnjem danu. Pada mrak, grmi. seva, pada prvo ledena kiša a onda sneg.

U okviru kampa postoji objekat u kojem je smeštena kuhinja. U kuhinji se može koristiti plinski šporet, vodu morate sami doneti i sipati da se greje, sudovi za pripremanje i ishranu su lični. Ovo sve važi u koliko ste smešteni u barelima. Na stotinak metara od barela može se natočiti voda za piće, znači na Garabašiju nismo topili vodu. WC – jedan poljski.

Teško je obuzdati grupu, misle da je tempo spor, da treba brže, očigledno da ne shvataju poentu aklimatizacije. Jedan od njih mi mi pitanje: „Milanka, ti si pre nekoliko godina kad smo bili na Rili hodala mnogo brže, šta je sada?” Odgovorih mu: „Hodala brzo, hodam i sada, ali ne na ovim visinama, ovde smo došli da se aklimatizujemo”. Zaćuta on na trenutak, njegova ćutnja nije dugo potrajala, opet bi on ispred mene, opet bi on da hoda brže. Težak je rad sa ljudima... Prethodni dan smo pešačili do planinarskog doma Priut a današnji plan je da se ispenjemo do ispod stene Pastuhova na 4.600 mnv. I dok se penjemo, vreme se menja, sve više pada sneg, vidljivost je veoma loša, počinje da duva vetar. Dogovor je da produžimo do platoa a zatim da se vratimo na Priut. Tri planinara se odvajaju svojevoljno i idu ka steni Pastuhovoj bez obzira na odluku.

4. jul

Jutro vedro, iznad nas veličanstveni Elbrus sa svoja dva vrha, prelep prizor. Pripremamo se da krenemo na aklimatizaciju. Dok se penjemo, vreme se menja, sve više pada sneg, vidljivost je veoma loša, počinje da duva vetar. Na Priutu ulazimo u zagrejan kontejner. Domaćin nam ponudi čaj. Okrepismo se i zapevasmo svako po nešto iz svoje zemlje. Peva i naša draga Lesy divnu ukrajinsku narodnu pesmu.

Nakon sat vremena spuštamo se ka Garabašiu. I taman što smo stigli počinje da pada sneg, hladno je, ostatak dana smo se odmarali. Pošto su se svojevoljno tri planinara odvojila na aklimatizaciji, doneli smo odluku i istu saopštili učesnicima akcije: „Ko želi da se odvaja od grupe, odmah neka se javi i neka potpiše izjavu da želi da ide svojevoljno mimo grupe. Ukoliko mu se nešto dogodi organizator i vodiči nisu odgovorni u slučaju njegove nezgode”. Zavlada tišina, niko nije imao hrabrosti da potpiše izjavu.

5. jul

Osvanuo je prelep dan, sunce obasjalo čitavu planinu, dogovor je da rančeve prevezemo ratrakom do Priuta (cena ratraka Garabaši - Priut - Garabaši je 120 evra). Vlatko i Nenad tovare rančeve na ratrak i voze se do Priuta. Dejan je prehlađen, mora se vratiti u Terskol; Damir je ostao na Garabašiju da ga isprati i preda Lyani iz agencije koja će ga odvesti u hotel.

Ostatak grupe pešači ka Priutu, Branko je na čelu kolone, a ja poslednja, lagano se penjem sa Marijanom. Dan je lep, ne žurimo nigde. Na Priutu smešteni smo u kontejnerima, naš kontejner ima tri sobička i kuhinju sa plinskim šporetom. Deo u kome sam ja smeštena je vlažan, prokišnjava ali svakako je bolje nego biti napolju u šatoru. Ceo dan je pred nama, odmaramo se, pripremamo za završni uspon. Sastanak smo održali u 15 sati i dogovorili se o usponu.

Oko 16 sati počinje nevreme, pada sneg, duva vetar ali nije dugo potrajao. Pijemo vodu što više, spremamo hranu za večeru, kuvamo čaj koji ćemo poneti na uspon i odmaramo se.

Šest planinara krenuće na uspon u 2.30 sati, ratrak će ih voziti do iznad stene Pastuhova, na oko 5.000 mnv. Cena ratraka je od 400 do 600 evra za grupu od 12 osoba, cena zavisi od visine na koju vas ratrak vozi. Cena motornih sanki od Priuta do stene Pastuhova je 100 evra.

6. jul

Ponoć je, grupa se polako prikuplja na platou ispred kontejnera. Na završni uspon od Priuta (4.100 mnv) ka vrhu Elbrusa krenulo je 35 planinara. Kolona se formira, Branko ide prvi, ja poslednja u sredini Vlatko i Damir. Noć je, tišina, samo se čuju koraci, penjemo se uz Elbrus, Branko zastaje na svakih sat vremena da se predahne, sneg je napadao, pa se moralo i prtiti.

Ispod nas čuju se zvuci ratraka, penjemo se već dva časa i 30 minuta. Ratrak prolazi nedaleko od naše kolone, dogovor je da grupa nastavi pešačenje a mi ćemo ih stići.

Gledam u nebo hoće li skoro svanuti, hoće li nas sunce ogrejati? Pristižu i grupe planinara koje je ratrak dovezao do 4.800 mnv. Mi smo jedina grupa koja je uspon započela od Priuta 4.100 mnv.

Sa naše leve strane, vidim neko prolazi pored mene. Nikola! Upitah ga šta se događa. Reče mi: „Ne mogu dalje, vraćam se”. Htedoh da se vratim sa njim a on reče: „Svanjava, mogu sam, samo ti idi”. Ne prođe dugo vrmena, sretosmo Katarinu, vraća se. Ponovih i njoj isto pitanje - dobih sličan odgovor. Pomislih, Katarina će stići Nikolu, pa će se zajedno spustiti do Priuta.

Polako svanjava. Hladno je. Moram da promenim rukavice, obučem jaknu, promenim fantomku i popijem malo čaja. Tu je Dženi, Jaca, Nenad, Damir… Konačno staza skreće lepo ispod Istočnog Elbrusa prema grebenu, nije to izohipsa već i dalje uspon.

Dolazimo na greben. Sunce nas obasjava. Nakratko se odmaramo. Gledam na padinu Zapadnog Elbrusa. Kolona planinara se lagano penje, a mi nastavljamo pešačenje prema sedlu na 5.300 m. Sunce je ogrejalo u 9.30 sati. Planinari posedali - odmaraju se i uživaju u lepom danu. Ostavljamo rančeve na sedlu, lagano se penjemo uz strmu podinu, skrećemo desno ka grebenu. U susret nam dolaze planinari koji su se već ispeli na Elbrus. Čestitam im. Toliko emocija nisam do sada videla. Hrabre nas samo napred treba vam još sat do vrha. Srećem i Branka. Reče Miki: „Predlažem ti da se vratite, duva jak vetar”. Rekoh: „Ima vremena stićićemo polako”. Nastavljamo uspon, ispred mene su Katarina, Čola, Bojan, Jasna... Iza mene Marijana, Dženi, Damir… Izlazimo na greben, radi što bolje bezbednosti, postavljeno je uže. Može se reći da je to jedini deo na stazi koji je malo zahtevniji, ako izuzmemo da je uspon na Elbrus nagiba, na pojedinim delovima, i do 30 stepeni. Nakon užeta sledi izlazak na jednu zaravan. Sa naše leve strane, uzdiže se lep vrščić u obliku kupe ali nije to naš cilj. Penjemo se uzbrdo, izlazimo na plato, skrćemo desno i na oko 250 m od nas vidi se vrh Zapadnog Elbrusa. Laganim hodom idemo ka vrhu. Do samog vrha stiže se grebenom dužine oko tridesetak metar, na vrhu je Nenad, ja i Dženi zajedno izlazimo, pristiže i Marijana. Damiru je loše, zaostao je iza nas, popio je ili pojeo nešto što mu je prouzrokovalo mučninu i povraćanje. Na vrhu platoa nalazi se kamen obavijen sa raznim zastavama, šalovima… Hladno je, duva jak vetar, jedva smo razvili zastavu da se fotografišemo. Magla je, vidljivost bila veoma loša. Najavljujem polazak sa vrha.

Polako se vraćamo, sneg pada i zavejava već utabanu stazu, duva vetar, magla je sve veća. Silazim do sedla. Rančevi skoro zavejani. Čekam da se pojave Damir, Dženi i Marijana. Pravimo kratku pauzu a zatim nastavljamo pešačenje ispod Istočnog Elbrusa. Idem napred prtim, pronalazim zatavice na stazi jer je velika verovatnoća da se skrene sa staze u koliko se dobro ne prati.

Koliko je uspon na Elbrus težak, toliko i silazak, nikad se spustiti. Idem napred, okrećem se, gledam da li su svi tu, teško je svo troje videti, na trenutak je magla gusta ne vidi se ni pet metara iza i ispred sebe. Stižem do stene Pastuhove, vidni su tragovi ratraka, sa jedne i druge strane su zatavice, sada je lakše. Čekam ih da se pojave, nakon desetak minuta pojavljuju se Damir i Dženi. Damiru je i dalje loše, povraća. Ostadoh još da sačekam Marijanu.

Moje čekanje je potrajalo, ni sama neznam koliko, pomislih, sigurno je Marijana mnogo umorna pa ne može brže. Vidljivost je slaba, zbog magle ne mogu videti dokle je stigla. Uskoro će noć, nasklonim se na štapove, spava mi se ali moram izdržati. Ne mogu da čekam, hladno je, krenuh u susret Marijani. Iako sam je dugo čekala, obradovah joj se i upitah da li je dobro? Reče mi da se okliznula i pala, štap izgubila i nije videla zastavice!

Spuštamo se ka Prijutu. Mrak je, vidljivost je veoma loša, dom ne vidimo jer nema svetla. Duva vetar, grmi, crni oblaci se nadvijaju nad nas... Pokušavamo da nađemo put do doma ali nikako, probaćemo da pređemo preko snežne padine.

Pojavi se svetlost iz doma, čuju se glasovi, odmah mi je bilo lakše. Uperih baterijsku lampu ka glasovima. Iz mraka začu se Vlatkov glas, doziva me. Ide prema nama, izlazim na stazu kojom je ratrak prošao a u susret nam dolaze Vlatko, Tomazs, Marcin i još jedan Rus.

Ostalo je još desetak minuta do kontejnera na Priutu. Uglavnom svi spavaju. Ispismo po neku šolju čaja, ispričaše nam kratko kako su ostali prošli pa u krevet.

Nisam ni jednog momenta zažalila što smo tako kasno stigle na Priut. Srećna sam što se sve dobro završilo, srećna sam što se Marijana ispela na Elbrus, znam bilo joj je teško u povratku (mnogo teže nego pri usponu) ali Marijanina volja, želja i upornost da ispenje Elbrus je nadvladala njene fizičke mogućnosti.

7. jul

Jutro na Priutu, vedro i sunčano. Pakujemo rančeve, iznosimo na plato ispred kontejnera. Okrećemo se ka Elbrusu, gledamo gde smo to juče prošli. Svi smo presrećni jer je jučerašnji dan bio veoma uspešan. Fotografišemo se. Vlatko i Nenad su ostali da spakuju rančeve na ratrak. Prevešće se i još nekoliko planinara ratrakom, prsti na nogama su im se premrzli, pa ne mogu hodati. Mi lagano silazimo ka Garabašiju, ne žurimu, fotografišemo se uz put i prepričavamo jučerašnji dan. Ratrak je dovezao rančeve na Garabaši, prevozimo rančeve a onda mi sedamo na jednosedešnicu i spustamo se do stanice Mir, neki su se spustili peške.

Od stanice Mir gondolom se vozimo u Azau, oko nas prelepi planinski predeli, vrhovi su uglavnom pod snegom, izviru jedan iza drugog. U Azau nas dočekaše vozači, pakujemo rančeve u autobus, odlazimo što pre u hotel da se okupamo i sredimo.

U 20 časova, okupili smo se podelili sertifikate planinarima koji su se ispeli na Elbrus, družili se, pevali i igrali. Bio je prelepo gledati ozarena lica planinara dok su primali sertifikat za ispenjani Elbrus 5.642 m.

Na najviši vrh Evrope – Elbrus 5.642m, od 42 ispelo se 39 planinara od čega devet žena. Dva planinara su se ispela do 5.100 m. Među nama je jedinstveni Tomazs Pezold koji je pored zapadnog ispeo i Istočni Elbrus 5.621 m. Čestitamo mu od srca. Najstariji učesnik akcije je Stevan Vidaković (69) a najmlađi Toše Velev (19) razlika između njih dvojice je 50 godina. Česitamo od srca, svaka čast! Iz našeg kluba - PK „Balkan” učestvovalo je sedam planinara i planinarki i svi su se ispeli na Elbrus na što sam ponosna. Sa nama su i pridruženi članovi „Balkana”. Vlado odsutan zbog bolesti.

Noć je poodmakla, moramo na spavanje, polazak iz Terskola planiran je u tri sata ujutru.

8. jul - 12. jul

Vraćamo se istim putem kojim smo i došli. Uz put nas je zaustavljala policija dva puta, ali nije bilo većih problema osim malog harača od 10 do 20 evra.

Stižemo na rusku granicu i zadržavamo se dva sata. Sledi gruzijska granica, gde nema gužve. Vozimo se preko Gruzije. Da bi prekratili vreme predložili smo predstavnicima zemalja i klubova da kažu neku reč o usponu na Elbrus. Bilo je veliko zadovoljstvo slušati jednog po jednog učesnika akcije.

U Gruziji izlaze Lesy, Marcin i Tomazs, pozdravljamo se sa njima i poželesmo im srećan put i da se ponovo vidimo na nekoj akciji. Sledio put preko Turske i Bugarske. U Sofiju stižemo u pnoć 11.juna, a u Beograd sledećeg dana u 8 ujutro.

Šta reći za kraj?

Bila je ovo velika akcija – ogromna odgovorsnost i veliki uspeh kako za organizatore (vodiče) tako i za učesnike akcije.

Cilj nam je bio da što više planinara ispenjemo na najviši vrh Evrope, uspeli smo. Saznali smo od administratora na Elbrusu, da smo najbrojnija grupa planinara koja je ispela na Elbrus, što čini ovu akciju još uspešnijom.

Većih zdravstvenih problema nije bilo osim što je nekoliko planinara imalo promrzline na nogama zbog loše obuće i jedno snežno slepilo zbog nenošenja naočara. Najvrednije od svega je druženje i prijateljstvo koje ćemo zauvek pamtiti. I u buduće trudićemo se da što kvalitetnije organizujemo naše akcije.

Srdačan pozdrav do novog susreta !

Organizatori akcije: PK „Balkan” iz Beograda i PSD „Makpetrol” iz Skoplja.

Vodiči: Milanka Arsić – organizator i vodiči, Damir Lukšić – organizator i vodič (od početka planiranja akcije pa do realizacije, bio je uz mene i Damirova pomoć je nemerljiva), Branko Dikić – vodič na završnom usponu (njego iskustvo na visokim planinama doprinelo je da završni uspon ispenje veliki broj planinar), Nikola Donovski – pomoćnik vodiča i Vlatko Kontić – pomoćnik vodiča.

Tekst: Milanka Arsić, fotografije: svi učesnici akcije

Tweet

Tweet