Izdvajamo iz MAGAZINA MOJA PLANETA...

Stena i ferata na njoj, penjanje uz stene - to je Čvrsnica. Ime joj asocira na čvrstu stenu, ne lako savladivu, a ona takva i jeste, zasta dostojna imena planine.

To je visoka vertikalna stena, kojom u jednom delu i periodučno ide oklinčana staza, sajlama i povremenim merdevinama obezbeđena, a iznad i okolo su stene, samo alpinistima, i to kakvim, dostupne. Takva je iz pravca kanjona Neretve, nizvodno od Jablanice. Ovo je stena i ferata bez premca na Balkanu.

Čvrsnica i Prenj su čvrsto sisnuli Neretvu, u tesnac je sabili, dozvolivši joj samo uzani prolaz, a reka ostavlja za sobom stene i vrhove, uz koje može krenuti samo onaj ko se naoružao energijom i strpljnjem, kao i potrebnnom planinarskom opremom, ako hoće uz stene. Morate za stene Čvrsnice poneti pojas i prusike sa karabinerima, radi kačenja za sajle i merdevine, kao i šlem, jer iznad su stene, a i penjač može oboriti kamen kojim ugrožava onog koji je niže. Oprema za ferate omogućava vezivanje pojasa i ramenog pojasa, time fiksiranje i osiguranje kišme za slučaj trzaja u padu, ali većina ide sa običnom opremom za osiguranje ove vrste.

Jutro i prvi zraci sunca, što se jave na vrhovima stena, umivaju sanjive vrhove stena Kuka, a mi trljamo oči, posle duge naporne vožnje, da dodjemo sebi, tu se ne zna ko koga budi, mi stenu ili ona nas. Valja popeti dolinu Dive Grabovice, što se uvlači u stene planine, praveći korito kojim teče potok u vreme obilnih padavina, zimskom periodu naročito, idući jednom pa drugom stranom potoka, potom uz šumu ka stenama pod Kukom, okruženju gde dominiraju stene i ne vidi se izlaza niti kuda dalje.

Pogled gore, ka tim stenama, gde se treba popeti, izaziva drhtaje srca, no budi snagu, slutnju i želju da se krene tamo. Valja biti miran, stabilan i siguran u sebe i ono što radiš. Osetiti stenu, njen dah, saživeti se sa okolinom, postati njen delić.

Bivak pod Kukom neki posete i ovde prenoće, da osete okruženje, divljinu i stenu, pa i momci i devojke koje probudismo, a oni neće dalje, jer kažu nisu poneli potrebnu opremu. Pod stenama je bivak, one su se nadnele nad njim, a dole je šuma i pogled na dolinu Grabovice, koja se uliva u Neretvu, zagrađenu prekoputnim Prenjom, tako da je trougao zatvoren. U kamenom ste grotlu, među stenama, pod njima, iznad doline ujedno, a tamo se vidi kanjon i vrhovi, nigde dakle izlaza. Prepušteni ste sebi i stenama.

Od navedenog bivaka „Žiško”, tako se zove, idu dve staze, tačnije dva pravca koji se razilaze upravo tu, odatle počinju. Desno ide pravac uz voderinu Zlog potoka, što su kamenite razvaline i procepi, gde se voda stropoštava kada je ima, pa dalje presecajući okomite procepe, idući grebenima, uskim hridima, šumovitim predelima ujedno, tako sve do Hajdučkih vrata na samom grebenu. Ta vrata nisu samo hajdučka, ona su ispleten kameni venac planine, saliven u kameni okvir.

Levo od bivaka je ferata uz stene Kuka. To je izazovan pravac, jer se ide uz stenovite kuloare, u kojima su nabacane zaglavljene stene, koje valja proći, obići ili se uz njih popeti, na momente uz glatke stene, sa sajlama, klinovima, merdevinama koje ipak nisu uvek sigurne, jer trpe težinu jednog penjača. Takvo penjanje traje više od tri sata, dok ne počne strmina šume, gde se nastavlja serpentinastim kretenjem, jer vetrikalno nije moguće. Okolo su vetrikalne, zubaste stene, nedostupne, osim ozbiljnim alpinistima, koji tu vertikalu veću od staze, ne mogu svladati u danu, pa je nedavno, letos, ispriča domaćin doma, jedna ekipa to uspela za dva dana, prespavaši jednu noć na konopcima u steni.

Gore pod Vilincem, na visini od1.961 m, nalazi se novi planinarski dom, praktično pod vrhovima, na razvođu staza, na jednu stranu se ide ka Hajdučkim vratima a na drugu ka Kuku i ferati, treći pravac je ka najvišem vrhu Pločno (2.226 m), praktično na sve strane.

Autor: Tomica Delibašić
Izvor: www.mojaplaneta.net

Tweet

Tweet