Izdvajamo iz MAGAZINA MOJA PLANETA...

Na Borskom stolu (Srbija) uspešno održan održan alpinistički tabor koji je okupio oko 30 planinara...

U organizaciji Komisije za alpinizam Planinarskog saveza Srbije (KAPSS) održan je alpinistički tabor na Borskom stolu od 15. do 17. 6. Cilj tabora bio je penjanje tradicionalnih alpinističkih smerova u suvoj steni težine od 3. stepena UIAA skale, pa naviše, kao i druženje i razmena znanja i iskustava alpinista iz Srbije. Okupljanje je počelo u petak, 15. juna, u popodnevnim časovima kod planinarskog doma podno Borskog stola. Do samog doma nije moguće doći putničkim vozilom zbog jako lošeg puta

u poslednjih par kilometara. Ovo je srećna okolnost, pa se u ovom kraju susreću istinski zaljubljenici u prirodu kojima ne smeta da idu peške. Alpinisti su se uglavnom smestili u šatorima dok je dom bio krcat drugim posetiocima. Bili su tu pripadnici GSS-a i Uprave za vanredne situacije MUP-a, koji su u stenama Borskog stola izvodili vežbe spasavanja, kao i mladi izviđaci iz Niša. U ranim prepodnevnim satima alpinisti su se razmileli po podnožju stena u potrazi za smerovima koje bi penjali. Mnogi od nas su ovde po prvi put, pa se malo mučimo oko orjentacije. Zbrci doprinosi i štampani vodič sa malo pomešanim skicama smerova, ali uz pomoć iskusnijih kolega ipak brzo nalazimo ulaze u željene smerove i prve naveze već kreću... Ono što prvo pada u oči kod kontakta sa stenom jeste njena izrazita kompaktnost koja me je oduševila s obzirom da sam u svom skromnom dosadašnjem penjačkom iskustvu uglavnom imao dodira sa jako trošnom stenom. Smerovi su ovde uglavnom jako dobro opremljeni klinovima i boltovima, tako da za napredovanje skoro uopšte nije potrebno kucati svoje klinove, niti kakve druge spravice (mada nije zgoreg imati ih kod sebe). Ovo možda nije baš po ukusu tradicionalista, ali svakako doprinosi bržem i pre svega bezbednijem penjanju. Sve pohvale za

entuzijazam članova Alpinističkog odseka Bor, koji su ove smeri opremili. Još jedna osobenost ove stene jeste bogatstvo takozvanim kaminima - širim pukotinama koje vode vertikalno naviše, a kroz koje se alpinisti provlače. Neko ove kamine voli, neko ne, ali jedno je sigurno - pružaju odličnu zaštitu od sunca. Pošto su smerovi uglavnom kratki (50-150m) moguće ih je dosta popeti za kratko vreme.

Ushićeni i željni penjanja ostajemo na steni do kasno popodne. Onda sledi ručak i kraći odmor, pa nazad - na penjanje do ranih večernjih sati. Još jedna pogodnost ovog penjalista je i ta što su prvi smerovi udaljeni samo dvadesetak minuta od planinarskog doma, pa im je pristup brz i lak. Uz večeru i druženje prepričavamo dogodovštine od prethodnog dana i pravimo planove šta ćemo sutra penjati. Spavamo brzo. U nedeju smo dosta ranije na nogama svesni činjenice da za penjanje nemamo ceo dan na raspolaganju jer se popodne valja pakovati i voziti nazad. Trudimo se da što racionalnije iskoristimo još malo vremena što nam je preostalo. Srećni i zadovoljni, natovareni opremom u kasnim popodnevnim satima krećemo nazad ka našim par kilometara udaljenim automobilima i razilazimo se svako ka svome gradu. Jedino je šteta što nije potrajalo bar malo duže ali to je razlog da dođemo ponovo.

Tekst i foto: Dragutin Milovanović

Izvor: www.mojaplaneta.net

Tweet

Tweet