Izdvajamo iz MAGAZINA MOJA PLANETA...

Planinari iz Srbije i Slovenije osvojili su najviši vrh Visokih Tatri (Slovačka)...

Neki planinski vrhovi su san, čije ostvarenje se želi, priželjkuje. O Grelahovskom štitu sam slušao, kao o nečem što je nedokučivo, nedospavani san je mnogih. Taj vrh nije moguće ni peti bez dozvole planinarskih vlasti Slovačke. Sa razlogom je tako, uverih se 23. juna 2012. godine, kada mi se ostvari san da doživim stene ovog vrha, koje je dozvoljeno peti kada nema snega i steknu se povoljni vrеmenski uslovi, uz obavezno vođstvo slovačkih vodiča. San mi se ostvari zahvaljujući dogovoru i suorganizaciji PK „Pobeda” iz Beograda, na čelu sa Vladom Matkovićem, i slovenačkih planinara i vodiča iz Novog Mesta. Visoke Tatre su deo karpatskog masiva, a Gerlahovski štit je, sa svojih2.655 m, najvisočiji vrh masiva. Ali ne samo to, to je najmoćniji i nesvakidašnji vrh, obrastao stenama koje skrivaju vrh pogledu, tako da je dokučiv i ujedno vidljiv tek kada se stigne na sam vrh. Stenoviti zupci su u obliku kresti, uz koje se ne može direktno gore, tačnije može samo onaj ko zna kuda, odnosno kako, pa nije slučajno što vrh nije markiran, označen put kojim se ide, jer bi to bio izazov za mnoge za koje bi to bio prevelik rizik. Teško prohodno stenje i vršci onemogućavaju prohodnost, grebensko kretanje nije ni moguće, kuda kroz stene ka vrhu nije jasno, pa se stalno pitate kuda dalje. Iako na momente imate stazu, ona nestane, zatvori se i ne vide se dalji prolazi, gde je nastavak uz i niz sive kuloare koje treba preći, a iz jednog u drugi se nekako prebaciti. A kuda i kako dalje, stalno je prisutno pitanje. Kretanje na momente može biti skopčano sa jasnim opasnostima, pa se obavezno hoda i navezama, iako je malo mogućnosti da je negde fiksirate, zakačite, sajle i klinovi su retki, nalaze se samo gde su nužni. Na ivici ste provalije i u tom položaju otpenjavate, okrećete se oko nekog kamena, koji često nema jasne hvatove, pa su potrebni koncentracija, spretnost i oprez. U par navrata se prolazi kroz procepe kosih ploča, a tamo je ambis i treba naći oslonac, okret, videti neki zarez u steni, rukohvat ili oslonac za nogu, jer tada ste jedino sigurni u ono što radite, pa i kad ste sigurni, pomalo ipak rizikujete. I ne samo to, mora se misliti i gde je ranac i ono što je na njemu, štapovi posebno, da nešto od opreme ne zakači stenu i ne izvede iz ravnoteže. Nagli pokreti u steni nisu poželjni, po njoj se više puza, pipa, opipava i okreće oko svoje i njene ose, svaki put na neki novi i drugi način. Iz zareza u steni u drugi zarez, tražeći naredni oslonac, koji treba ne samo uočiti, već i razumeti, tako prihvatiti i iskoristiti ono što stena pruža. Penjući se sve vreme stenama, u početku više uz grebene i kuloare, kada je do vrha ostalo oko 300 m visinski, skoro se razočarah, jer to i nije tako opasno kako se priča i kako sam zamišljao. Ali ne lezi vraže! Izazovi tek nastupiše. Staza nestade, ako je to i bila staza, a jeste to bila samo za onog ko zna da je to ona. Dva puta se naglo i znatno gubi visina, i do100 m, iz kuloara u kuloar silazi, njegovom ivicom kruži, pri čemu su najteži prelazi, gde ulazite u stenu i vidite pod sobom provaliju, prolazite kroz procep kosih ploča, okrećući se oko kamena koga grlite kao bližnjeg, moleći da vas ne izneveri, ne želeći da pogledate dole, a vidite da morate dole i niz stenu, iako na drugoj strani ne vidite kuda dalje, gde je nastavak. Tako do vrha pet sati. I konačno, skoro iznenada, na vrhu smo, na malom, uskom, neravnom vrščiću smo, koji je samo za metar ili samo milimetar nadvisio okolne vrščiće, koji se smeškaju, šalju kez, želeći da stave do znanja da se na njih ne možete popeti. Vrh je zaista štit, grudobran nabacanih stena što sam vrh skrivaju i ujedno ga čine. On će izmamiti osmeh na umornom licu, neka lepota tada podilazi organizam.

Sa vrha valja sići, gore ne možete ostati dugo, to nije ni logično ako za penjanje treba utrošiti sate, pa sledi i spuštanje. Silazak na drugu stranu grebena je isto tako zahtevan, vratoloman. U početku se vraća pravcem kojim smo se popeli, ali gde je odvojak, koji bi iz ovog pravca iz jednog kuloara trebao biti penjanje ka drugom procepu, kuda smo došli, pitao sam se, no ostao je bezuspešan sav napor da primetim gde se pravci razilaze, jer ne vidim nastavak kretanja. Ispada da je tamo pravac kojim je moguće samo doći, a ne i vratiti se, zbog tih prelaza koji bi sada bili još teži, praktično nemogući. Na Tatrama sve staze kreću ili gravitiraju nekom jezeru, kojih je na planini na pretek, pa vam se čini da jezero treba da bude kuda god da krenete. Staza za Gerlahovski štit će krenuti od jednog jezera, a spustiti se do drugog jezera, smešteneog pod stenama na suprotnoj strani vrha, tako da jezera podupiru sam vrh, koji je njihov rezervoar prozirne vode. Gerlahovski štit ostaje visoko, zarobljen u oklop stena kojima je okovan, visočiji od visine kojom je označen, nadmašujući stenama druge stenovite vrhove, ako je uopšte moguće neko poređenje. Nije to običan san o vrhovima i stenama.

Tekst i photo: Tomica Delibašić

Izvor: www.mojaplaneta.net

Tweet

Tweet