Izdvajamo iz MAGAZINA MOJA PLANETA

Nakon Suve planine, drugu od tri zimske transferzale pregazila je ekipa iz „Wild Serbia” i beogradskog „Extreme summit teama” 

Rijetki su ovakvi dani na Pešteru zimi, bez vetra, sunce, pogledi pucaju na sve strane. Naravno, noću se temperatura spušta ispod minus deset, ali sve je to deo snežnih višednevnih tura po bespuću naše sjajne i netaknute zemlje. Jadovnik poznajem dobro, ali dalje nisam bio, a „kanim se” godinama. Sad mi se ta želja ispunila. U gradovima se oseća miris proleća, ali u planinama se ništa nije promenilo. Jugo ne duva, snega u metrima, tragovi životinja na sve strane.

Zbog problema sa opremom iz Planinarskog doma u Sopotnici krenuli smo dosta kasnije. Plan je bio da krenemo najkasnije do sedam sati, a to se oteglo do deset sati. Razlog su turno skije, oprema, krzno, a i sinoć smo stigli jako kasno... Pola stvari smo pozajmili, pa i nije baš sve funkcionisalo po planu. Zato je bilo najbitnije napraviti pravu kombinaciju jer po našim procenama imamo sigurno tri – četiri dana lepog špartanja, a daleko od civilizacije. Tu su bili sa nama drugari bajkeri iz Užica koji su krenuli da naprave trek ka Katunićima i da nas isprate. Puno nam je značila njihova pomoć sa odvoženjem naših kola za Novu Varoš. Logistika oko odlaska i dolaska jako je bitna. Takođe smo i jako zahvalni drugarima iz PD „Kamena gora” koji su nam zagrejali smeštaj i domaćinski nas dočekali.

Izazov na startu! Posle 15 godina opet stajem na skije i treba li da naglasim da sam se osećao kao Bambi na ledu? Prođe čitav dan dok se nisam uhodao kad su u pitanju nizbrdice, na gore nije bilo problema i taj deo turiranja me je radovao! Još više me usrećuje pomisao da ću uskoro imati split board, pa će biti mnogo lepše, brže i lakše.

Izlazak na najviši vrh Jadovnika i generalno najviši vrh celog Pešterskog grebena je trajao. Dobro natovareni izašli smo na Katunić pred sam smiraj dana. Vrh je od doma udaljen oko 16 km. To je bio prelep prizor... Donji Pešter, Zlatar, Sjenica i kanjon Mileševke, preliveni žućkasto-narandžastom bojom zalazećeg sunca. Obično neko od vojnika odmah izleće iz karaule da vas tera odatle ili makar legitimiše, ovaj put im ništa nije bilo jasno. Samo su izašli u dvorište i gledali u nas kao čudo neviđeno. Mislim da im tek ništa nije bilo jasno kad su videli da se ne vraćamo ka Sopotnici nego produžavamo ka pravoj nedođiji u pravcu Revuše, a mrak je blizu.

Odlučili smo da ne stajemo do 20 sati kako bismo nadoknadili izgubljeno vreme. Čeone lampe su zasvetlele i te noći smo stigli do podnožja najvišeg vrha Revuše - Orlovače. Sedlo koje se zove „Javori” je markirano kao prvi kamp na ovom putu. Desetak minuta radila je lopata i savršen snežni plato je napravljen. Nikao je šator i primusi se odmah pale. To veče nije bilo hladno i pričali smo o najvećem utisku dana - jato ždralova je preletelo iznad nas uz neviđene zvukove i to tačno nadomak Savine vode u selu. Svi mališani i roditelji su izleteli sa osmehom na licu komentarišući da je to prvi vesnik proleća, što je skroz tačno. Isto tako je tačno da mi to nikad nismo videli, pogotovo ne na 1.200 mnv i tik iznad nas. Pored ovog utiska, tu je još jedan, jako bitan, a to je da mesec „radi” za nas i da, ukoliko bude vedro svako veče, imaćemo veliku pomoć – mesečinu. To se i desilo.

Par litara vode, špageti za večeru, termosi puni i spremni za jutro. Pročešljavamo vojne karte, pravi se plan za drugi dan... Perjana vreća i pravi oporavak posle 22 km, 1.000 m visinskog uspona i teških rančeva.

Drugi dan je započeo sa nabijanjem pulsa u crvenu zonu, kroz gustu šumu severne strane Orlovače koja je itekako strma. Pravo zagrejavanje i fenomenalan pogled. Najlepši vrh na celom putu sigurno, nije najviši (neznatno je niži od Katunića), ali je kupast i dominira. Odatle se lepo vidi veći deo Peštera, Jadovnik i Ozren na dlanu, Durmitor, Bjelasica, Hajla, Đeravica... Amfiteatar ispod vrha ka jugu je stvoren za vožnju u dubokom snegu. Tako nešto nisam video u Srbiji i sigurno ću se vratiti naredne zime sa daskom. Strmine sa borićima koji su razbacani na sve strane, prostora sasvim dovoljno za idealne zaokrete pri dobroj brzini. Raj za snowboarding.

Usput smo naišli na tragove motornih sanki, neko je pre nas malo uživao u prirodi Ozren planine. Daleko je stigao sa sankama, najbliže selo i nije blizu, ali to verovatno na sankama nije problem. Nastavili smo preko vrha Kamarišta prateći šumske puteve i greben kao orjentir ka najvišem vrhu Velika greda. Osećali smo se kao na plaži. Sunce je pržilo, da nismo poneli glečerke i dobru zaštitnu kremu ne bi valjalo.

Ozren nam je ostavio sjajan utisak kad je u pitanju potencijal za MTB. S obzorom da Jadovnik i Revuša nemaju puno izvora i makadamskih puteva, ova planina ima sve to u izobilju. Gomila puteva koji su iznad 1.400 mnv, potoka, nije da nismo očekivali vodu ovde ipak je tu vrelo reke Uvac. Takođe i prvi put nailazimo na katun u sred prirode. Nažalost, prerano za prenoćište, pa smo nastavili dalje. Kako smo se samo nalili vode na prvom pristupačnom izvoru, kao i prethodni dan, na vrh Ozrena smo izašli u sumrak. Lepota, bez daška vetra, ka jugoistoku Giljeva planina, a između nas strmek i Klisura sa magistralom Trijebine - Bare.To su prvi i jedini znakovi civilizacije na Pešterskom grebenu.

Odlučili smo da idemo lakšim putem ka Jelenku (vrh Giljeve). Jeste duži, ali i onako smo stavili čeone, a mesečina dodatno osvetljava i prava je uživancija. Opet smo giljali do 20 h, ulogorili se u podnožju Jelenka i započeli sa šalama... Kako je Giljeva dobila ime?... Giljaj, giljaj, nikad joj doći a i nikad je preći!

To veče je bilo dosta hladno. Napolju je sat pokazao minus 13. Hladnoća se uvlačila i u šator. Isti ritual kao prethodno veče, samo ne toliko prijatno i opušteno. Nemanja je ostao desetak minuta duže napolju sa fotoaparatom ne bi li vam dočarao noć na Pešteru. Isplatilo se što sam nosio monopod i sad svi uživamo u sjajnim fotkama. Drugog dana smo prešli 24 km, oko 700 m visinskog uspona i popeli dva vrha. Pritom smo gratis dobili bronzani ten.

Treće jutro smo za nepunih sat „izleteli” na Jelenak. Usput smo videli još jedan izvor, to je jedini od Sopotnice na koji smo našli ne računajući one na Ozrenu. Koliko smo samo bili srećni da smo toliko brzo stigli na vrh Giljeve. Smejali smo se i kad smo videli koliko se tek prostire Giljeva planina. Bila nam je ispravna ona parola o tome kako je Giljeva dobila ime... Kad pogledate sa Jelenka, vidite iza sebe sve vrhove Pešterskog grebena, čak se i nazire vojna karaula na Katuniću. Nov momenat i drugi ugao, koji do tad nismo mogli da vidimo, iznenađuje nas iz pravca Crne Gore! Fenomenalni pogled na Komove koji iz našeg pravca gledanja možete posmatrati samo sa strahopoštovanjem. Mordor je prva asocijacija, jedino što izgleda veličanstvenije jete ogroman stenoviti zid Đeravice (severozapadna strana te planine).

Odmah ispod vrha ima par kuća i odatle kreće totalna divljina. Tragovi čopora vukova, nameti od pet metara visine, nepregledno more vrtača, prelepa netaknuta priroda, skrivene udoline sigurno neviđene zimi i vučiji proplanci skroz do kraja Giljeve ka ataru sela Karajukića bunara i Buđeva (gornji Pešter)... Samo mali deo te prirode će vam dočarati slike. Najlepši deo te planine je kod vrha Lepoglav i udoline Beljuša. Neverovatni prizori! Tek predveče smo opet naišli na tragove motornih sanki. Kažu nam posle seljaci iz Buđeva da obesni lovci iz Pazara sankama jure vukove dok ne iznemognu, pa ih odstreljuju. Ne znam koliko je to tačno ali ako jeste - gulag je prava destinacija za lovce!

Kasno u noć stigli smo u Buđevo. Bili smo na pola puta ka Karajukića bunarima, ali smo se odlučili da idemo ipak ka najvišem selu gornjeg Peštera (oko 1.380 mnv). Mislim da su svi kučići pomenutog sela lajali kad smo se ušetali među prve kuće. Plan je bio da napunimo termose vodom, izađemo na put, postavimo pored šator i ujutru sačekamo drugare iz NP „Uvac” koji će, po dogovoru, doći po nas. Međutim deda Rakočević nije hteo ni da čuje! Moramo kod njega spavati i jesti ili će se naljutiti. Divne ljude imamo po selima, što su izolovaniji i udaljeniji od većih gradova to su bolji. Pravi srpski seljak je dobronameran, gostoprimljiv i neiskvaren. Bilo je pravo zadovoljstvo pričati sa Stanišom i Miroslavom, oboje su oduševljeni što imaju sa kim da popričaju u sred zime. Za njih je nepojmljivo da smo na skijama došli iz Sopotnice do njih, pitaju jer nas neko plaća da bi to uradili. Kad smo objasnili da smo sportisti i da uživamo u tome donekle su prihvatili da nismo „van vinkle”. Nema puno gostiju u tom periodu kod njih. Oboje su pregurali osamdesetu i guraju. Deca i unuci su se razišli po gradovima, ali ih obilaze i pomažu.

Nalili smo se vode, nije izostao pršut, pešterski sir i kajmak, pogača iz crnog smederevca. Sve je to pripremila baba Miroslava, a posle 71 km Pešterskog grebena to je bio pravi ugođaj. „Onesvestili” smo se već oko 21 h. Pokušali smo pre toga da rezimiramo utiske, putanje kuda smo išli, oduševljenje kako su nam se pokazale nove Marmot jakne (radili smo im test za power i neo shield)... Tokom noći smo se samo budili da pijemo vodu. Ipak su sunce i dobra fizička aktivnost uradi svoje i dehidracija je neminovna...

Budi nas petao tačno u šest sati. Katun i malo prozorče prizor, kao iz filmova. Nepregledna brda i planine najskrivenijeg dela Peštera, sneg, belina, probijanje sunca i dobar minus. Gledamo u pravcu Karajukića, sve sam to obišao leti. Mogu zamisliti sad Doliće, Crvsko, put ka manastiru Kumanica. Kažu još uvek nije sve očišćeno za razliku od okoline Buđeva.

Pakujemo se na brzinu, a našim dobrim domaćinima ostavljamo hranu koju smo imali. Oni šta kupe do novembra - to im je do proleća. Konačno da promene malo namirnice.

Dogovor je da nas Mesko iz NP „Uvac” čeka oko osam sati kod najvišeg prevoja i borove šume. Sve je po planu, sedamo u kola i razmišljamo o samo jednoj stvari: „Kakva avantura, kakva uživancija!” Prva zimska transverzala Peštera (drugog grebena Srbije) okončana je po mnogo boljem vremenu nego Suva planina. Netaknuta divljina jugozapadne Srbije u zimskom ruhu u pravom smislu. Sad samo da nas vreme posluži za Staru planinu i njenih 100+ km.

Tekst: Marko Nikolić
Foto: Nemanja Nešković

Izvor: www.mojaplaneta.net

Tweet

Tweet