KANJONING Bogutovački potok, Nevidio, Škurda

Izdvajamo iz magazina Moja Planeta

Boravak u Crnoj Gori ovog leta obeležio je kanjoning, jedna od najzastupljenijih aktivnosti našeg kluba. U prvoj pauzi između zarona odlazimo iz Žanjica u kanjon Bogutovački potok.

Krećemo sa tri automobila put Pošćenja kod Šavnika koji će nam narednih dana biti baza. Smeštamo se Etno selu, a uveče na tehničkom sastanku delimo zaduženja. Ranom zorom, pre svitanja, krećemo na lokaciju.

Ovim kanjonom je Bogutovački potok našao put do ušća u Moraču. Kanjon je dug jedva 1.500 m, ali zbog velike visinske razlike od 600 m zahteva savlađivanje nekolicine vertikala koje zahtevaju statičku užariju za spuštanje i stručnog vodiča. Od godišnjeg doba i trenutnih klimatskih uslova zavisi i količina vode u potoku, a to uslovljava i način kretanja, odela od neoprena, alpinistički pojas i, obavezno, alpinistički šlem. Ulaz u kanjon karakteriše gusto šiblje, nedostatak bilo kakve uočljive staze, ali vrlo brzo nalazimo put. Jedva se probijamo kroz šiblje, a onda počinje predeo koji je gotovo nestvaranog, tropskog izgleda. Smenjuju se mali bazeni sa vodom, ogromno kamenje obraslo mahovinom, mini slapovi, pala debla i kameni useci. Krećemo se brzo jer je grupa dosta kompaktna. Nakon toga dolazimo do prve vertkale koja je previsna kao i većina koje slede. Najviša vertikala je negde oko 30 metara. Najveći broj spuštanja niz uže završava se u dubokim bazenima tako da je ronilačko odelo neophodno. U trenutku našeg prolaska nije bilo previše vode, dan je bio savršen, sunčan, tako da smo doživeli svu lepotu ovog kanjona u najboljem svetlu.

Izlaz iz kanjona karakteriše vertikalni usek sa uskim dugačkim i dubokim bazenom tako da smo plivali u ledenoj vodi . Naš tehnički tim nije imao previše posla iako smo imali neiskusne učesnike. Vrlo brzo su savladali tehniku kojom se treba kretati niz previsnu vertikalu dok ih je Petar spuštao užetom, a iako je bilo puno smeha i oduševljenja svime što smo videli koncentracija nije popuštala. Nakon manje od četiri sata stižemo do mosta gde se Bogutovački potok uliva u Moraču, tu smo ostavili jedan automobil kojim ćemo otići po druga dva gore u selu. Presvlačimo se i odlazimo u Kolašin na ručak, a nakon toga se vraćamo u Pošćenje da se pripremimo za sutrašnju akciju u Nevidio.

Ponovo tehnički sastanak pred spavanje i prvi put možemo da odspavamo čak do sedam sati. Ustajemo, proveravamo prognozu i konsultujemo se sa domaćinima. Vetar je malo jači, ali uslovi su dobri i krećemo tako da smo već u deset časova na ulasku u kanjon.

Nevidio je impozantni kanjon reke Komarnice koji su 1965. godine prvi put savladali članovi nikšićkog planinarskog kluba „Javorak”. Ovo remek delo prirode je usečeno i do 500 m u vertikalne stene, a reka Komarnica je kreirala bukove, bazene, vodopade, kamene tunele i prirodne kamene figure. Padavine uslovljavaju količinu vode u kanjonu, i tu uvek treba biti oprezan jer jaki bukovi mogu ometati bezbedan prolaz na mnogim delovima kanjona. Način na koji se kanjon prolazi je uglavnom skakanjem u vodu, plivanjem i penjanjem, a ukoliko situacija zahteva koristi se i tehnička oprema - užarija, kojom se spušta niz potencijalno rizičan deo. Naš princip je da uvek ulazimo u kanjon potpuno opremljeni užarijom, pojasevima i obaveznim alpinističkim šlemovima. Debelo neoprensko odelo, čarape i rukavice se podrazumevaju jer je temperatura vode svega pet stepeni. Kanjon prolazimo rutinski, jer ekipa od juče je opet sjajna i vrlo brzo napredujemo.

U kanjonu srećemo prijatelje iz Nikšića sa grupom stranaca. Nevidio je sve popularniji i svake godine sve više turista srećemo pri prolasku, a naročito vikendom kada se u njemu nađe i po nekoliko grupa.

Po izlasku iz kanjona Mala Komarnica postaje pitoma rečica, a mi polako grabimo uzbrdo kroz šumu. Ručak u Etno selu i rastanak sa nekima koji moraju u Beograd. Popodne se vraćamo na Žanjice, a nakon par dana ronjenja opet pravimo pauzu, a izbor pada na kanjon Škurde u kotorskom zaleđu.

Ponovo ustajanje pre zore i ovog puta ekipa u dva automobila odlazi put Kotora. Parkiramo u neposrednoj blizini izlaza iz kanjona i nakon presvlačenja u neopranska odela, taksijem odlazimo prvo po burek, a nakon toga do njeguškog zaseoka Krstac, gde počinje pešačka staza kojom se stiže do stare brane iz austro-ugarskog perioda, gde počinje prolazak kanjona spuštanjem niz uže niz samu branu. Prati nas kiša i jako je klizavo. Kanjon je opremljen fiksnim štandovima, tako da napredujemo brzo. Puno je oborenih ploča prekrivenih mahovinom koje se završavaju malim bazenima prepunih žaba. Vrištanje ženskog dela ekipe nije izostalo. Prolazak kroz kanjon trajao je devet sati uključujući i jednočasovnu pauzu za ručak. Pauzu smo napravili kod evakuacije na polovini kanjona gde je staza kojom se dolazi za slučaj prolaska samo drugog dela kanjona. Vode je bilo jako malo, ali po tragovima na steni moglo se primetiti kako je na proleće kada su bujične vode jake. Zbog izuzetno klizavog terena bilo je neophodna puna koncentracija i pažnja jer i najbezazleniji pad na takvom terenu može biti vrlo neprijatan. Nakon skoro 30 spuštanja niz uže vertikalama visine od pet do 45 metara, otpenjavanja i po malo plivanja u vodi stižemo do Kotora. Opet odlazimo nazad na Žanjice srećni zbog još jedne uspešne akcije.